Понуда коју смо добили од Владе, иако крши устав наше земље, иако је потпуно неприхватљива, а поред тога и неизводљива, што за спровести, што за преживети, у ствари је много боља него што на први поглед изгледа. У нашој земљи се, без трунке сарказма, више исплати бити дужан зеленашима него држави пошто су камате далеко мање, а нама су камате „опроштене”!
Сада Ви мени реците једну ствар… ко је луд да било коме опрашта камату? Камата је чиста зарада, чиста зарада од прљавог посла у овом случају, али за буџет је камата чист новац.
Све је друго лакше разумети од „опраштања” камате.
Да се отпишу доприноси као намет који нам не доноси ни дан радног стажа, трошак који са собом не носи ни једну погодност коју остали радници у Србији имају… то разумемо.
Да се отпише здравствено осигурање, које не можемо да користимо сада, а треба да следећих десет година плаћамо за протеклих пет година, без могућности да трошкове које смо имали у тих протеклих пет година покрије то осигурање које ћемо плаћати тих проклетих десет година… и то би било сасвим логично. Разумемо.
Умањење пореза као олакшица, за награду што се боримо за своја права легалним путевима и писмено и усмено, месецима, и на сав глас, па и кроз мегафоне и разгласе вичемо да хоћемо да платимо порез… и то разумемо.
Али, отпис камате??? Не разумемо. Умањење камате, то бисмо исто лако разумели.
А отпис? Како то разумети?
Једина логика, једини начин на који можемо то да схватимо и једини разлог да се „опростиˮ камата а да се доприноси и здравствено ипак наплате је да тамо негде на извору проблема постоји свест о томе да је грешка толико велика да надлежни једноставно не смеју да је признају. На њихову жалост, ни у томе нису успели и баш тим поступком су показали да врло добро знају да је кривица њихова и да пропуст који је цео овај проблем изазвао није са наше стране.
Отпис камате је управо то: ПРИЗНАЊЕ!