U poslednje vreme po medijima se često spominju frilenseri zbog problema oko poreza i nedefinisanog statusa. Ovaj tekst je napisan sa ciljem da čitaocu koji ne poznaje nijednog frilensera približi neke od specifičnosti ove velike zajednice.
Kako frilenser dolazi do posla?
Svi znamo da većina frilensera radi na svom računaru za strane klijente. Oni se na frilenserskim platformama medjusobno nadmeću za poslove za koje oglase postavljaju klijenti. Proces je sledeći: klijent predlaže okvirni budžet ukoliko je reč o fiksno plaćenom projektu ili cenu po satu rada ukoliko se plaća po vremenu utrošenom za rad. Frilenser šalje svoju ponudu koja može biti iznad ili ispod klijentovog budžeta.
Budući da je tržište potpuno slobodno, klijent sam bira sa kojim frilenserom će započeti projekat, dodeljuje mu posao i rad može početi. Ukoliko je projekat fiksne prirode, klijentov novac se unapred plaća trećoj organizaciji, zvanoj ESCROW (ESKROU), i on ostaje tamo zaključan dok frilenser ne završi posao. Na ovaj način je frilenser siguran da je novac obezbedjen za njegov rad i da će biti isplaćen na kraju. Kad bude sve gotovo i klijent to odobri, novac sa ESCROW-a se oslobadja i šalje se na frilenserov nalog na platformi. Ona uzima svoj procenat jer je spojila klijenta i frilensera. Pošteno. Ukoliko frilenser nije dobro obavio posao ili ga nije obavio uopšte, on neće ni dobiti taj novac. I to je pošteno. Ovakvim sistemom su zaštićeni svi učesnici u procesu.
Na drugim platformama, često se dešava i da frilenseru novac ne bude isplaćen i u tom slučaju nema mogućnosti da taj novac potražuje, niti da se žali bilo kom nadležnom licu.
Dakle, ovaj proces nema nikakve veze sa državom sve dok frilenser ne povuče svoj novac na svoj račun u banci. Tada bi frilenser trebalo da ode lično u poresku, prijavi koliko je zaradio i do 46% tog iznosa plati poreskoj upravi na ime poreza i doprinosa. Primetimo i da bi frilenser do decembra 2019. plaćao PIO fond, ali mu ne bi išao staž. Ovo je samo podsećanje na zakonski okvir. Uz sve to, platforme uzimaju svoj deo koji može ići i do 20%.
Frilenser na minimalcu i radnik u pekari na minimalcu. Kome je gore?
Sad ćemo uporediti dva radnika: jednog frilensera koji npr. radi kao predavač engleskog jezika Kinezima ili Japancima i jednog radnika koji radi u Srbiji za minimalac, na primer u pekari. Da vidimo kako koga država tretira. Cena po satu bruto je 232 dinara (neto 173 dinara). Ako to prebacimo u evre, bruto je 2 evra, a neto 1,47 evra. Toliko zaradjuje pekar. Pretpostavimo i da je to cena radnog sata frilensera koji predaje engleski jezik. Radnik u pekari ima mesečnu BRUTO zaradu od 47192 rsd što je oko 400 evra. NETO, odnosno na ruke, on dobija 29990 rsd kad se odbiju troškovi za PIO i zdravstveno i deo troškova koje plaća poslodavac.
Radnik frilenser, koji je takodje bruto zaradio isti iznos za jedan mesec, dobije na ruke 26239 rsd. Dakle, za 3751 rsd na mesečnom nivou manje nego radnik u pekari. Zakon ga tretira kao fizičko lice koje ostvaruje druge prihode iz inostranstva. Ne tretira ga kao zaposleno lice. Do decembra 2019. bi plaćao PIO fond, ali mu se ne bi računao staž. Radniku u pekari jeste tekao staž. Frilenser bi zdravstveno takodje plaćao, ali bi zaštitu dobio kao nezaposleno lice jer nema status zaposlenog lica, za razliku od radnika na minimalcu.
Kad se ceo proračun uprosti na samo jedan sat, dolazimo do zaključka da radnik u pekari radi 38 minuta za svoj džep, 13 minuta za penziju i zdravstveno i 9 minuta za ostale troškove (koji padaju na teret poslodavca).
Frilenser od svojih 60 minuta, samo 33 minuta radi za svoj džep, a ostalih 27 minuta za penziono i zdravstveno, iako ni zdravstveno nije mogao da ostvari do decembra 2019. Proračun bi bio još gori da je uračunata provizija platforme i troškovi svih transakcija od banaka koje frilenser mora da plati da bi dobio svoj novac na ruke.
Jednostavno rečeno, po trenutnom poreskom modelu najugroženija kategorija radnika u Srbiji – oni na minimalcu – ima bolje uslove za rad i veću zaradu nego frilenseri koji zaradjuju istu bruto sumu na mesečnom nivou.